У рату музе ћуте, каже стара грчка пословица. Код карикатуриста то није сасвим тако. Они све, па и рат, коментаришу на свој духовити начин, било да живе у земљама које су у миру или, а то се нажалост још увек дешава, у рату. Тако су настали многи бисери карикатуре, ангажоване делатности која је алхемијска комбинација уметности, новинарства, хумора и сатире. Њихове сведене интерпретације догађаја и личности често су их јасније и убедљивије тумачиле него хиљаде или милиони речи... ... Но карикатуристи су ту да попут Хамлета постављају судбоносна питања: „смејати се или не, питање је сад?“ По речима Габријела Лауба, дух (духовност) теоретичари одвајају од хумора, чак му га супротстављају. По њима, хумор је ствар осећања, дух (духовност) ствар разума. Из угла карикатуристе, чини ми се да је вештина у комбинацији и једног и другог. У тој својој логичној нелогичности карикатура и плени и изазива толико пажње а своје поруке добацује тако далеко Поготово су им (анти)ратне теме погодне за то јер у њима, као у неком огледалу стварности, има толико парадокса... ... Међународних конкурса карикатуре данас у свету има преко 200 а њихов број и даље расте. Свету је хумор потребан. Сви они покушавају да пронађу сопствени идентитет по коме би се препознавали и привлачили пажњу уметника и публике. У том погледу Крагујевачки салон је од самог почетка 1981. био јасан и хуман и симболично је оном лупом са прве награде по целом свету тражио и налазио најбоље одговоре на постављено питање.
Александар Димитријевић, карикатуриста, члан Савета Салона (1989)
