У историји цивилизације мир је увек био идеално стање друштва. Али историју пре свега карактерише стање рата. Антички ратови, ратови средњег века, ратови новог века и ратови модерног доба. Кроз мрачну и прљаву историју само су сијали и блистали мачеви. Рат је верни пратилац људске цивилизације. Братоубилачки рат, верски, империјалистички, ослободилачки, економски, грађански, пропагандни, психолошки, хладни, биолошки, хемијски, метеоролошки, поморски, специјални, ваздушни, пустињски, свемирски, атомски и на крају сајбер рат. Неко је рекао, човекова судбина је или у општем братству или у општем уништењу. У Нојевој барци, међу птицама, били су голубови, јастребови и гаврани. Бела голубица са маслиновим листом у кљуну која се вратила у Нојеву барку, симбол је наде, спаса, поставши весником мира. Симбол савремених потопа је један други брод, носач авиона. Са носача авиона полећу „ратни јастребови“ а војни експерти их чекају да се врате са зеленим новчаницама у кљуну. Поред голубова мира и ратних јастребова у рату је присутна још једна птица – гавран. Омиљена храна гаврана су хероји.
Миодраг Стојиловић, новинар и публициста (1987)
За оне који то, можда, не знају рећи ћу да сам један од саучесника у пројектовању и градњи високог, широког и вредног здања које данас носи назив Салон антиратне карикатуре у Крагујевцу. Тачно пре тридесетиједну годину, у екипи која је створила и са пуно младалачког заноса уређивала студентски лист ФАКК, којој сам имао част да будем на челу, родила се идеја конкурса за карикатуру на антиратну тему. И као што то међу младима обично бива, не размишљајући да ли имамо снагу за то, идеју смо одмах и реализовали. На несрећу, лист није дуго трајао: неке политичке турбуленције с почетка седамдесетих у Србији, па, наравно и у нашем граду, су учиниле да оно што смо тако понето и зането стварали буде – однето, па и тај конкурс, Но, срећом, идеја је преживела и када су дошла друга (чија?) времена наставила је да се у различитим формама остварује. И ми смо тада, пре више од три деценије, маштали о свету у којем неће остајати трагови људског (не)ума попут Шумарица, рецимо. Веровали смо да ће наступити време отрежњења међу господарима света, да ће прогледати... Такво време, на жалост, није дошло. А онда, на овом Салону побеђује луцидно смишљено и ефектно изведено дело Здравка Тодоровића: вишеструко заслепљеном ратнику мета су обичне наочаре, очито ваљане диоптрије, и стим „пленом“ он бежи главом без обзира... Једноставно казано, физичку диоптрију нам, стварно и метафорички, одређују други, али за надати се да ону унутрашњу, духовну диоптрију, формирамо сами. Слободан сам да... у највећем броју радова приспелих на овај, једанаести Салон, препознам управо то трагање... за правом диоптријом која би помогла да се бар схвате збивања око нас, ако већ на њих не може да се утиче. И воља је ипак моћ!
Тошо Борковић, карикатуриста
Крагујевац је град у којем се пуцало у будућност. Убити некоме сутра, највећи је злочин који се у неком дану може извршити. Не освануо дан – никад и нигде – као што се онај у Шумарицама разданио, онај црни дан, мрклији и од најмрклијих ноћи. Крагујевац је зато светла престоница антиратне будућности. Свесни да се рат никад не може толико исмејати да се он застиди и престане, уметници – књижевници, сликари, музичари и карикатуристи, нарочито – покушавају да својим делима рат обесмисле, па да он и не почне. Карикатуристи су свети ратници у овом светом граду. Као што Свети Ђорђе копљем убија аждаху, тако и сатиричари целог света, у спомен и част овом граду, својим оштрим перима сатиру и рат и све разлоге за ратовање. Овај каталог видим као књигу дневних заповести антиратних јединица и, ево, уписујем: Рат рату – до коначне победе над свим ратовима.
Зоран Ерак, новинар (2001)
Уместо карикатуре, један уважени цртач са отменог запада послао је у Крагујевац кратко писмо: „Одлучио сам да овог пута не учествујем на конкурсу, јер све што бих нацртао на антиратну тему, мислим да би вређало ваше народе. Они – колико знам – баш сада ратују. Јавићу Вам се кад Ваш рат престане.“ Уваженом карикатуристи нисмо послали никакав одговор. Шта бисмо могли и да му одговоримо – него да се са њим слажемо и да му се захваљујемо на увиђајности. Сасвим би излишно било, на пример, питати га – господине, против чега ћете се својом карикатуром борити онда кад рат престане? Ратови се не заустављају карикатурама, па биле оне и небески моћне. Карикатуре могу „служити“ само док рат не почне, јер оне, као и све уметности света, имају само моћ да васпитавају дух и да у човеку развијају племенито, умно и хумано... ... А једном хуманисти, коме заповедник наравно није потребан, јер он у миру и слободи види „врховну команду“ нека ова иста збирка карикатуре буде потврда властитог става да је ратовање производ болесног духа моћника са високих лествица власти, који би зарад својих „узвишених“ циљева оправдали свако средство, па и најпрљавији рат. Карикатуристи су стрпљиви људи и сачекаће они све ратнике који преживе да им неком приликом уруче портрете, сличне овима из каталога. Ко се препозна, добиће шансу да пређе на другу – антиратну страну.
Душко М. Петровић, књижевник, сатиричар (1997)
У овој 1989. години, у сумрак деценије, осам година после утемељења Салона антиратне карикатуре „Крагујевац“, у прилици смо да јавности представимо пету изложбу. Дакле, и јубилеј је (пети Салон по реду) а и није (ова манифестација још није досегла десету годишњицу свог постојања). И, тај раскорак ће вечно трајати. Салон антиратне карикатуре „Крагујевац“ је у протеклих осам година, сходно својој суштини – борба за мир племенитим начином – уметношћу, дакле, окупио око 1.000 карикатуриста из 31 земље Света и то са свих континената. Иако је Салон заокупљен само једном идејом, што уметницима може да ствара и потешкоће, јер се тешко о једној ствари, у овом случају одвећ конкретној, може увек мислити на много начина, круг учесника и земаља из којих се они јављају полако се шири. На пети Салон стигао је рекордан број радова (663) од рекордног броја учесника (264) из рекордног броја земаља (23). Будући да борбу за мир сматрамо суштином егзистенције, не сумњамо да ће се овај круг и убудуће ширити.
Мирослав Јовановић, новинар и члан Савета Салона (1991)
У рату музе ћуте, каже стара грчка пословица. Код карикатуриста то није сасвим тако. Они све, па и рат, коментаришу на свој духовити начин, било да живе у земљама које су у миру или, а то се нажалост још увек дешава, у рату. Тако су настали многи бисери карикатуре, ангажоване делатности која је алхемијска комбинација уметности, новинарства, хумора и сатире. Њихове сведене интерпретације догађаја и личности често су их јасније и убедљивије тумачиле него хиљаде или милиони речи... ... Но карикатуристи су ту да попут Хамлета постављају судбоносна питања: „смејати се или не, питање је сад?“ По речима Габријела Лауба, дух (духовност) теоретичари одвајају од хумора, чак му га супротстављају. По њима, хумор је ствар осећања, дух (духовност) ствар разума. Из угла карикатуристе, чини ми се да је вештина у комбинацији и једног и другог. У тој својој логичној нелогичности карикатура и плени и изазива толико пажње а своје поруке добацује тако далеко Поготово су им (анти)ратне теме погодне за то јер у њима, као у неком огледалу стварности, има толико парадокса... ... Међународних конкурса карикатуре данас у свету има преко 200 а њихов број и даље расте. Свету је хумор потребан. Сви они покушавају да пронађу сопствени идентитет по коме би се препознавали и привлачили пажњу уметника и публике. У том погледу Крагујевачки салон је од самог почетка 1981. био јасан и хуман и симболично је оном лупом са прве награде по целом свету тражио и налазио најбоље одговоре на постављено питање.
Александар Димитријевић, карикатуриста, члан Савета Салона (1989)
Сваке две године води се специфичан светски рат за мир. Не пролива се крв, него боја и туш. И тако већ тридесет година. Жариште рата је Крагујевац и Салон антиратне карикатуре. Најбољи карикатуристи света успевају оно што не могу ни сви политичари и генерали заједно: да пробуде савест људског рода. Ону успавану. И, одједном, ја имам улогу у свему томе. Улогу члана жирија, раме уз раме са бардовима карикатуре Петером Нивендајком, Шпиром Радуловићем, Лазаром Средановићем и, разуме се, са Миодрагом Стојиловићем, директором Салона, чија је огромна одговорност за почетак и трајање истог. Ја јесам сатиричар, уређујем и такву рубрику у Политици, био сам у разним жиријима за карикатуру, али, људи, ово је нешто друго, нешто веће и од нас самих. Кад ти из целог света, најбољи од најбољих, пошаљу нацртане поруке против рата, онда се и ти нацрташ у Крагујевцу и, не без треме, гледаш, бираш, оцењујеш... А на овом 16. по реду Салону антиратне карикатуре, било је толико добрих радова, да бисмо дискусију о њима морали да продужимо месецима. Срећом, угледали смо се на Евровизију, и давали поене. И тако су три наша врсна аутора добила прве награде. Аферим, Србијо! Заиста су биле изванредне. Из Крагујевца сам отишао чиста срца и савести. Обавили смо тежак и одговоран посао. Зато ћу и 20. октобра доћи на свечану доделу – чисте савести. И с поносом, чинишволико!
Југослав Влаховић, професор на Факултету примењених уметности, карикатуриста, (2005)
Увек сам волео да читам романе у једној слици. Они су били фина визуелна негација потребе за дебелим књигама, за којима сам опет чезнуо на други начин: када сам имао довољно времена и стрпљења да не разбијам крту чаролију сажетом причом. Карикатура је брутална истина, метафора нечега што се може наслутити на први поглед, а опет о томе се дуго мисли. То је увек крај илузије о савршености човека, стална потреба да се чудимо себи, као творцима свих разлога за карикатуру. И ево ме у Крагујевцу, граду који је за мене увек имао посебан значај. Бранио сам га у себи од патетике смрти, веровао да су ђаци из поема некако преживели своју погибију, па млађи од свих нас и научени свему пре времена однекуд прате како ништа нисмо научили. Пред поемом Карела Јонкера о гласовима деце и цврчака мислио сам дуго о свом позиву, који на самом почетку, једном заувек изједначује живот и жртвовање. Понекад занемарује живот и оставља га као последњу могућност... У Крагујевцу смо се срели са силном антиратном симболиком, не само на сликама које снагом духовне визије негирају рат по дефиницији и указују на путеве бесмисла. Крагујевцу је најгора комбинација историје и трагедије наменила судбину да у томе буде, док уопште има циља, дакле рата. Држи нас страх да ће то бити вечно и одатле долази спознаја капиталне трагике: док има порука, има и адресе, дакле постоји бесмисао где не допире порука. Нема повратне везе, реакција је обично ћутање и неразумевање. Али, чак и кад одговора нема поруке ваља слати, можда ће нека стићи. Зато је вредело бити у Крагујевцу и дати бар мали допринос, можда само једно слово или глас за идеју која се простире изнад сваке милитарне задртости и подсмева се наполеоновским или касапским стереотипима. Сваки конкурс је путујући фестивал, на њему се, као и на другим местима срећу позната имена. У Крагујевцу је поново био читав свет, пред чијим смо сликама мира оштрили свој ум, уз привилегију да бирамо. Уз неизбрисиву, свевремену метафору Карела Јонкера о деци која се и данас из далеких простора ране смрти и узалудне чежње за вечним животом, оглашавају гласовима цврчака.
Драгутин Минић Карло, сатиричар (2011)
Петнаест Салона антиратне карикатуре – већ сам назив ове јубиларне изложбе говори да је у Крагујевцу настала једна институција са посебном тежином. Шта је узроковало овакав успех? На првом месту бих навео да је Салон успео да доведе у заиста истакнуту позицију један жанр, који се најчешће сматра „перо-лаком категоријом уметности“ и који се води на њеним маргинама. То је било могуће само захваљујући чињеници да се Салон тематски усредсредио на један важан друштвени проблем. Рат је страшан пратилац човечанства од његовог настанка, а иста таква је и тежња да се разголи и укроти она деструктивна снага садржана у самом човеку. Размишљање о рату и миру је корен како филозофије тако и велике уметности. Овде спомињем – као заступнике целе традиције – само дијалоге Платона те Гојине графике. Колико год да су у таквом поређењу поједини експонати изложби скромни у својим техничким и естетским средствима, они су пак већ својом садржином и етичким вредновање, који претходи стваралачком процесу, у тесном споју са овом хуманистичком традицијом. Управо је та етичка садржина оно што одликује антиратну карикатуру и што јој даје значај противтеже једној само приватној и дакако само привидно аполитичкој уметности.... ...Сабирање снага у један збор истомишљеника било је за Крагујевац наравно од изванредног значаја у једном времену које је земљи донело отворени рат. Упркос оштрим сукобима Салону је пошло за руком да окупља уметнике из многих земаља и тиме да пробије менталне или друге реално постојеће препреке које су земљи биле наметнуте. Показало се да је у многим земљама било људи који су превазилазили уврежене предрасуде, тражили блискост са Србијом и следили њен позив да се супротставе рату. За мене као Немца дирљиво је увек изнова то да један град који је доживео 21. октобар 1941. не позива на оружје и освету, него на презирање рата. Такав приступ могао је успети само зато што се жири Салона није поводио за уским националним интересом, него је рат сматрао универзалним феноменом и зато допустио антиратну карикатуру у најразличитијим варијантама. То је уосталом одговарало и либералном духу публике коју сам доживео на отварањима неколицине изложби. Говори само за себе и то што је крагујевачки Салон привукао занимање и пажњу у иностранству, а и то што су додељене награде обезбедили спонзори из више земаља... ... Коме користи антиратна карикатура? Мислим да користи човечанству у његовој свеукупности. Она чини критичку грађанску свест осећајнијом, поставља моралне границе насилништву и позива вође држава да отерају рат из људског живота. За тај велики циљ крагујевачки Салон стекао је заслуге.
Љубодраг Стојадиновић, новинар, сатиричар, члан жирија 12. Салона (2003)
Основан у знак сећања на фашистички злочин у Крагујевцу у Другом светском рату, Салон антиратне карикатуре, ево већ 26 година, шаље широм света исту поруку – да рата не буде. То је порука над порукама о коју се генерације ратоборних и данас оглушују. Ратови не престају да се јављају иако се мирољубиви свет томе енергично супротставља. Милитаристи терају своје, а Салон, као антиратна савест човечанства, траје ту своју поруку. Дела са овом поруком су учинила да Салон постане престижан светски фестивал карикатуре, раме уз раме са чувеним салонима карикатуре у Токију (Jomiuri Shimbun), Истанбулу (Ayden Dogan и Nassredin Hodja), Габрову (Свет је опстао зато што се смејао), Лисабону (World press cartoon) и Техерану (International cartoo biennal)... ...У ризницу Салона стекле су се врхунске карикатуре, које су често и уметничка дела високих сликарских домета. Ово благо треба да буде доступно грађанима Крагујевца и њиховим гостима и зато је потребно наћи одговарајући простор за сталну поставку награђених радова Салона антиратне карикатуре... ... На крају желим да кажем да Салон антиратне карикатуре није само драгуљ Крагујевца, он је српски, али и светски драгуљ мира и културе. На нама је да чувамо мисију Салона као тужну успомену, као опомену, као наду и веру у будућност мира.
Петер Герлингхоф (Немачка), професор Слободног универзитет у Берлину и мировни активиста (2009)
Одзив карикатуриста из рекордног броја земаља, чак 27, јасно говори да је Салон антиратне карикатуре у Крагујевцу изборио себи оно место у мапи светских фестивала који се обележавају као незаобилазни. Та незаобилазност се, свакако, може различито тумачити, али се мени чини да је потреба аутора у свету да графичким знацима упозоре и опомену, онај хуманистички гест који допуњује свакодневни апел и ангажман. И, свакако, важно, али за сваку похвалу јесте учешће и ангажман југословенских карикатуриста. Било је, након агресије на нашу земљу, на неки начин и за очекивати да се, са искуством које смо имали, наши карикатуристи више позабаве личностима агресора, да на њима искале бес... На срећу Салона, па и карикатуре као уметности, тога је најмање било. Свакако да је то доказ уметничке зрелости, лакоће издизања изнад ситуације, али и димензије по којој су наши мајстори карикатуре и познати у свету. Пунолетство 10. Салона антиратне карикатуре у Крагујевцу као да се поклопило са његовом зрелошћу. Сад почиње онај прави, одговорни живот, кад у пуном смислу речи одговара за своје поступке. Родитељи су још увек ту, орни су и спремни да се жртвују, да подмећу леђа, али друштво је она база, онај раствор у коме ће лакмус бити обојен правом бојом.
Шпиро Радуловић, доктор наука, професор микробиологије и карикатуриста (2007)
Сумирајући своје учешће на крагујевачком 17. Салону антиратне карикатуре, желео бих да нагласим да је за мене као грађанина света, као карикатуристу и као директора једног другог салона, била част да будем његов део и председавам овим Жиријем. Било ми је задовољство да водећи овај Жири сарађујем са директором Миодрагом Стојиловићем, колегама Шпиром Радуловићем, Југославом Влаховићем и Тошом Борковићем, као и са осталима у тиму. Такође, желео бих да одам признање граду Крагујевцу, који је у више наврата био жртва ратних драма, на храброј и зналачкој подршци и промоцији овог Салона посвећеног антиратној тематици. Свакако је истина да су неки аутори остали заточеници клишеа беле голубице и маслинове гранчице. Међутим, неки други су трагали за новим хоризонтима и кренули у другим правцима, попут Иранца Масуда Табатабаија који отвара врата рата ка апсолутној тами и потпуној празнини, затим, Турчина Имера Чама који у весељу наздравља чашом вина ослоњен на тенк сачињен од буради, или Пољака Павела Кучинског који приказује војнике УН како бомбардују хлебом, док нам Белгијанац Константин Сунерберг представља авион и тенк као скелете давно изумрлих диносауруса. Поред тога, сањам да једнога дана хрпа овог Салона постане археолошка грађа важна за поимање ратних времена, употребљена за превазилажење сукоба и замена за амбиције, али онда се пробудим и схватим да се, нажалост, то неће догодити, и да ће вриштећи хумор, који чини овај Салон, бити све неопходнији. Живео крагујевачки Салон антиратне карикатуре!
Милован Вржина, сатиричар, песник (1999)
Светска карикатура је дала више крупних имена. Они најистакнутији карикатуристи, као Француз Оноре Домије, Немац Георг Грос, затим у балканским просторима, Југословен Пјер Крижанић и Бугарин Илија Бешков, били су у основи политичари прве класе и дубоки мислиоци. И храбри људи. Иначе, не би били у стању онако сигурно и бескомпромисно да се обруше на неваљалства својих средина и својих доба. То се може слободно рећи и за учеснике Салона антиратне карикатуре чији су прилози овде понуђени гледаоцу... На удару карикатуре су једном деспоти, други пут лажне демократе, трећи пут поткупљива правда, четврти пут експлоатација човека, и тако даље. Овде, у Салону антиратне карикатуре, на удару су милитаризам и рат, они на првом месту и пре свега, само они, јер од свих зала на свету рат је највеће зло. После сваке неправде и изневеравања остаје нешто; после рата, на данашњем ступњу производње оружја, не би остало ништа. Умни карикатуриста, својим делима овде изложеним, брани нас од сваке заборавности. Он нам каже: Човече, хајде да осудимо рат! Хајде да га исмејемо данас, да не бисмо сутра плакали! Ценимо карикатуру и људе који је стварају! Придржавајмо се оне древне источњачке мудрости: „Цени човека који говори о твојим грешкама као да ти је открио скривено благо, цени мудраца који ти показује животне опасности!“
Антонио Антунеш (Португал), карикатуриста, директор World press cartoon у Лисабону (2013)
Изванредна идеја да Крагујевац буде домаћин једне лепе и племените уметничке манифестације – Салона антиратне карикатуре, први пут реализована пре две године, ове године наставља свој пут ка традицији. Наставља јер је схваћена и прихваћена од свих – од Крагујевца, који јој је дао снагу и смисао, до карикатуриста широм света, који су јој дали свој дух и своје хуманистичко осећање света. До тог срећног споја морало је да дође. Јер, Крагујевац је обавезан да се сећа. Јер то што Крагујевац гони да се увек, и поново, враћа теми рата, да стално дира у незалечене ране својих сећања, није ни немоћ да се заборави, ни неспособност да се гледа напред. Реч је не о слабости, већ о снази нашег сећања. Крагујевачки 21. октобар постао је легенда. А та легенда није само стравична исповест једног прошлог времена, већ и савест и свест овог нашег и сваког будућег... Дан против ноћи, живот против смрти, уметност против рата... ... Не треба желети Салону антиратне карикатуре дуг век. Али да би потреба за њим нестала, и он мора постојати.
Љубиша Манојловић, књижевник, сатиричар, директор београдског „Јежа“ (1985)
Крагујевац, град у Србији, где свака породица носи ожиљке изазване ужасима и трагедијама рата, давних и недавних, инвазијом, бомбардовањем, наставља да буде покровитељ уметничком вапају за мир кроз Међународни салон антиратне карикатуре. Као члан оснивач Међународне асоцијације градова весника мира, коју чине градови које је изабрала Генерална скупштина Уједињених нација за Веснике мира 1987. године, Крагујевац је позвао уметнике да му се придруже и као весници мира изразе, у јединственој уметничкој форми, карикатури, њихов презир над милитаризацијом и ратом. Борба за мир није никаква магловита егзотична потрага. Улога уметника, њихова дужност, јесте да открију истину... Истовремено, морамо да признамо још једну реалност, надолазећу плиму људског отпора. Никада раније у историји није постојала тако јака борба људи чији су животи погођени овом кризом. Ова дуга историјска борба је глобална, и иако је у неким деловима света неуједначена и са спорадичним карактеристикама, све је очигледније како се људи уједињују у свом походу за мир и правду. Кроз читаву ту дугу историју, уметник је стварао у спомен на тај племенити људски марш, баш као што су се данас одазвали позиву. Крагујевчани, издижући се из сопствених мука, настављају овај значајан међународни захтев за мир. Ми смо им тако захвални и ценимо то.
Милан Вукос, генерални директор Радио-телевизије Београд (1983)
Крагујевац је, октобра 1995, по осми пут, отворио врата свог Салона антиратне карикатуре ангажованим цртачима из читавог света – од Филипина и Ел Салвадора, преко Казахстана, Украјине, Русије, Кипра и Турске, до Немачке, Белгије, Енглеске, Пољске, Румуније, Македоније, Бугарске... – позивајући их да се огласе својим антиратним порукама, у тренутку кад рат још угрожава људске животе на узаврелим балканским просторима, а повампирени фашизам све безобзирније показује своја нова лица на измаку 20. века! Причи о ратном безумљу и о авети фашизма, као да нема краја – посебно на овом нашем немирном тлу! – па се и традиционални крагујевачки Салон, због тога, непрестано јавља као својеврсни облик отпора пробуђеним силама зла, сваки пут актуелан на неки нов начин. А „цртачи смеха“, сакупљени са различитих меридијана, под куполу крагујевачког Салона на истој су „таласној дужини“: они настоје, свако на свој начин, да трагичну историју света претворе у своје опоре слике наде, да ведрином својих карикатура растерају тамне облаке који се упорно надносе над све нас... Карикатура Леха Котвича, на којој је нацртан „голуб мира“ са црвеном ружом у кљуну, али и са канџама грабљивице у облику „свастике“, скривеним испод голубијег трупа – тако једноставно цртачки изведен, упрошћеном линијом и са нешто мало боје! – подсећа на митски пећински цртеж из Алтамире, чије је значење магијско, вечно. А „случај комедијант“, како би рекао Црњански, удесио је да добитник награде за карикатуру са антифашистичким садржајем буде момак из пољског града Бијелско-Биала, који је град-побратим Крагујевца. Тиме је у једно побратимство сада, утиснут снажан графички знак, који на први поглед делује као простодушна шара коју би могло нацртати свако дете – али, испод те једноставне сличице, која се трајно урезује у памћење, крије се узбудљива и сложена метафора („са асоцијацијама на двоструки морал оних који под маском мира настављају са фашистичком политиком“, како је написано у образложењу жирија). У тој ликовној једноставности и метафоричкој сложености, истовремено, крије се и магијска моћ карикатуре... Карикатуре су, увек – слике наде. Њихов је горки смех одговор на сваку невољу, а њихов је цинични подсмех неуништиво оружје којим се уасмљени појединац-цртач супротставља силницима. Таје смех је чојствен и својствен човеку, као што су говорили Винавер и Рабле!
Алфред Л. Мардер (САД), председник Међународне асоцијације градова весника мира (2009
Новинска, радио-информативна и издавачка организација „Светлост“ – опредељујући се да организује међународни Салон антиратне карикатуре – нашла је прави начин да обележи 40 година стрељања крагујевачких родољуба и свету пошаље поруку мира из Крагујевца – града хероја и мученика. Организатор Салона нашао је прави начин да омогући да карикатуристи света, здружени на овом Салону, дигну свој глас против рата који свакодневно пламти или тиња на бројним тачкама наше планете и који прети да угрози њено постојање... ... Широки круг карикатуриста из великог броја земаља који се одазвао позиву организатора Салона и послао своје радове, вредност приспелих карикатура и – надасве – снажна антиратна порука која избија из сваке од њих и Салона у целини потврдили су оправданост организовања Првог међународног салона антиратне карикатуре и одлуке да се у будућности у Крагујевцу организује бијенале антиратне карикатуре.
Слободан Новаковић, редитељ, есејиста, теоретичар карикатуре (1995)
